Програм

П  Р  О  Г  Р  А  М  

 

 

 

 

ПОЖАРЕВАЦ 2017

 

СРПСКО РУСКА ПАРТИЈА

ВУКОВИ

 

 

 

 

 

 

 

 

 

П  Р  О  Г  Р  А  М  

 

 

 

 

 

 

 

 

Пожаревац 2017.

 

 

 

      

  „ НЕ ДЕЛИТЕ СЕ !

                 

   

             УЈЕДИНИТЕ СЕ!

                            

 

                        БРАЋА СТЕ! “

 

Оснивачка Скупштина политичке партије националне мањине СРПСКО РУСКА ПАРТИЈА ВУКОВИ одржана дана 10.12.2016.године , на дан Св. Мученика Јакова Ростовског, у Пожаревцу, у улици Косовска бр 73 са почетком у 12 сати усвојила је следећи      

 

 

ПРОГРАМ

 

 

Постоје два народа на овој планети, која су раздвојена територијама, која су рекло би се километрима и километрима удаљени један од другог и то тако вековима, али та два народа су истим тим вековима спојена историјом.

Постоје два народа на овој планети, која су два само по имену, али по коренима, по крви, култури, вери су непогрешиво један народ.

Постоје два народа која упорно покушавају да заваде, али њихова веза је била, јесте и остаће нераскидива.

И колико год да постоји територијална удаљеност, не постоје у духу ближа два народа.

Срце и душа правоверне, православне браће увек осећају једни друге и знају ону једну, једину и праву Истину.

 

У славу и част Србије и Русије и тежње да се веза никад не заборави, да веза буде само јача зачета је идеја и рођена је  Српско руска партија Вукови.

Зашто Вукови ?

 

Према веровању, сваки народ има своју митску животињу, која штити и по којој је налик.

Митски представник српског народа је вук.

Према древним схватањима српског народа, Свети Сава и Свети Стефан Дечански су заштитници вукова.

Та вера у вука код Срба манифестовала се кроз бројне обичаје, пословице, песме, давање имена деци.

Још увек се памти и спомиње успаванка, којом је Стара Србска мајка успављивала своје дете :

 „ Нини сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила. “

Оно што је вук за српски народ, то је медвед за руски народ, а како своје деловање спроводи на територији Републике Србије, Српско руска партија, као додати и краћи назив користи управо србски култ и симбол -Вукови

 

ЗАШТО СРПСКО РУСКА ПАРТИЈА ВУКОВИ?

 

Српско руска партија Вукови ( у даљем тексту само Вукови ) представља политичку партију руске националне мањине , слободно и добровољно окупљених и удржених грађана  руске националне мањине и свих оних ,  који су емпатични према руском народу, својој словенској браћи, ради заштите и унапређења њихових права у Србији и остваривање њихових националних интереса.

Вукови ће деловати у складу са Уставом Републике Србије и само по и према Законима Републике Србије.

Вукови теже залагању ка јединству, самоорганизовању, деловању, представљању и заступању припадника руске националне мањине, као и њихових интереса.

Циљ Вукова јесте остваривање Програма Српско руске партије Вукови демократским деловањем и парламентарним путем. Идеја је да дође до повезивања путем језика, културе, друштвено економских питања братских, словенских народа, као што то Србија и Русија јесу и на тај начин да се омогући што квалитетнији суживот руске националне мањине у Србији.

С обзиром на заједничку историју два братска народа, Вукови не желе да се заборави ниједан гест, ниједан потез, ниједна помоћ, ниједан Рус који је живот дао за Србију не сме бити заборављен, као ниједан Србин који је живот дао за Русију. Такође, брига о потомцима је обавеза свих нас, којом ће се Вукови бавити као тежњом.

Да би се сам Програм и сви циљеви остварили, нико од нас не сме да заборави историју, утицај Русије на Србију, утицај Србије на Русију.Ми, гласници Српско руске партије Вукови, као основу деловања имамо путеве, који су нам наши Свети већ утабали. Нама неки нови пут није потребан. Ми смо на путу  Стефана Немање, Светог Саве, Светог кнеза Лазара, Светог Сергија Радоњешког, Светог владике Николаја, честитог пуковинка Рајевског, нашег тића Живојина Мишића.

Са Србима,као и Русима је исто по питању постанка и настанка и самог вођства,које имају од самог Господа и Његове Мајке,а наше Заштитнице.

Један од важних , ако не и за Србе најважнији  догађај, десио се 1191.године када су на двор жупана Стефана Немање дошла три руска монаха са циљем тражења милостиње за манастир. Том приликом дошло је до разговара између монаха и Растка Немањића, најмлађег жупановог сина. О чему су тачно разговарали нико не зна, али је млади Растко са монасима отишао пут Свете Горе, право у руски манастир Светог Пантелејмона. На монашењу добија име Сава, по Светом Сави Освећеном, који је постојање Светог Саве и прорекао и захваљујући коме имамо Икону Мајке Божије Тројеручицу и Млекопитатељицу.

Дакле, захваљујући баш руским монасима Срби имају свој пут- пут Светог Саве и називају се светосавцима.

Неколико година касније и велики жупан Стефан Немања, као и његова супруга, најмудрија жена тог периода Ана, замењују владарске хаљине монашким баш на Благовести 1196.и постају духовна деца свог земаљског сина.Овим догађајем велики жупан, родоначелник владарске династије Немањића и творац најмоћније србске државе Стефан Немања постаје монах Симеон. Монах Симеон свој живот наставља на Светој Гори и заједно са својим духовним оцем Савом гради манастир Хиландар. Пред упокојење својој деци, својој србадији оставља у Аманет ЗАВЕШТАЊЕ. Упокојио се у Хиландару, а неколико година касније моште су пренете у Србију и налазе се у манастиру Студеници.

Сам живот Светог Саве је велики аманет и за Србе и за Русе. Свети Сава је градио правоверље, утемељивао православље. Путовао је Палестином и оставио је траг на Светој Земљи. Оно што су Срби имали на Светој Земљи имали су захваљујући Светом Сави. Непоштовањем светосавља и Завештања више осим успомена немају ништа,а и успомене падају у заборав.

Утицај Светог Саве на градњу манастира по Србији био је значајан. Сходно томе, путујући по Јерменији, светом заветном месту, упознао је њихову манастирску и црквену архитектуру и најбоље архитекте је довео у Србију. Захваљујући томе данас постоји препознатљив изглед ткз моравских манастира. Такође, манастир који су Јермени градили и који је и дан данас велика светиња је манастир Витовница у чијем дворишту почива наш отац Тадеј.

Оно што је Свети Сава за Србе и српски народ то је Свети Сергије Радоњешки за руски народ. Како је Свети Сава измирио своју браћу над моштима свог оца и мисионарио за веру православну, тако је и Свети Сергије Радоњешки успео да измири и уједини руске кнезове и да ради на обнови руског монаштва у самој Русији.Својом послушношћу, молитвом, постом , преданошћу радом задао је велики пример и Русима и Србима. Интересантно је и никако се не сме заборавити да на месту где је Свети Сергије подигао дрвену црквицу, само након сто година почело је подизање Троичког храма, који је подигнут великом залагању српских монаха, који су након Битке на Косову своје уточиште нашли баш у том манастиру.Много година касније, ревизију Житија Светог Сергија Радоњешког извшио је Србин познат као Старац Пахомије.

Као што се може видети из до сада написаног, односи два братска народа су такви да се утицај и једних и других преклапа, заправо као да се сама нит наставља. Може се извући закључак да су у Средњем веку везе између Србије и Русије верске, културне,па и због начења ширења вере, просветитељске.Овакво слагање два народа, који су једна душа, не треба да чуди, јер је њих спајао, поред православне вере и заједнички језик,а реч је о старословенском језику.

Утицај Србије на Русију се огледа и у снабдевању књигама. Из Србије ка Русији одлазиле су како црквене, тако и световне књиге, попут енциклопедија, романа, књига граматичких реформи.

То не треба да чуди, јер је у том периоду Србија била снажнија, напреднија због блиских односа са Византијом.

Како је постојала територијална удаљеност, а и временом Србија пада под утицај Турака,а сама Русија, која је трпела се ослобађала од монголског утицаја, јачих политичких контаката није било. Најзначајнији политички контакт био је брак између српске племкиње и деде Првог руског цара Ивана Грозног. Није грешка тај брак назвати политичким, јер бракови су се тако и склапали.

Прекретницу у самој Русији донела је Битка на Куликовом пољу. У слободном изражавању, иако се десила 9година пре Косовског боја, заиста се може направити паралела и да се каже да је та битка за Русе, оно што је Бој на Косову за Србе. За разлику од Србије, ова битка Русима доноси ослобађање од Монгола. У битку су отишли као грађани различитих кнежевина, а вратили су се као уједињена нација. То је та разлика и у томе лежи та снага.Благослов пред битку руској војци и кнезу Дмитрију даје сам Свети Сергије Радоњешки и захваљујући тој вери и снази на Малу Госпојину 1380.за Русију креће нови, ослобођени период.Дакле, ова битка била је пут ка ослобођењу Русије,а само ослобађање ће се остварити са Првим руским царем, који је имао српско порекло, Иваном Грозним. Јако је важно напоменути да руска реч грозни значи силни,а то ће бити и надимак за српског јунака и великана.

На Видовдан, 1389.на светој српској земљи Косову и Метохији долази до битке између Срба и Турака. Оно што се, из ко зна којих разлога прећуткује је да су у том боју на страни Срба учествовали и борили се Арамеји. Наиме, они су као турски вазали дошли на Бој на Косово. Када су видели да треба да се боре против своје браће у Христу, напуштају Турке и одлазе на страну Срба.

Велики број Арамеја је погинуо,а они који су преживели остали су у Србији и њихових потомака има и данас.

Следећи значајни период, као период контаката два братска народа је период  после бечког рата и велике сеобе Срба. Због утицаја који је Турска имала на Србију, у самој Србији постоји потреба за ученим, образованим људима, па у Србију из Русије долазе учитељи. Реч је о периоду владавине Петра Великог.Дакле, негде у периоду до 1720.и 1730.године у Сремске Карловце стижу Максим Суровов и Емануил Козачински, који су имали просветитељску мисију.  Комбинацијом дијалекта настаје славеносрбски језик, који је био у функцији од 17. до 19. Века. Како су трпели снажан притисак од Аустријске Империје, око 1750.године на југ Русије одлазе српски сељаци, честити и вредни,храбри и осниивају војничке колоније српских досељеника. Тако су основане две колоније :

Нова Сербија и Славеносербија. Ове колоније постојале су све до 1764.године.Области су добиле име по Србима.Руске власти Србија дају земљу, коју они обрађују и оснивају многобројна села.Многа од тих села постоје и данас, а становници имају српско порекло.

Ова граничарска подручија су укинута Манифестом царице Катарине и Указом руске владе и укључене су у састав губернија.

Такође, у овом периоду са порастом моћи Русије, баш у време  поменуте Катарине Велике расте руски интерес за Балкан и сходно томе јавила се тежња ка изласку на топла мора и наслеђивању моћи Византије.

У складу са тим тежњама, Катарина Велика склапа са Аустријом тајни договор о подели Балкана, према којој Бугарска и све што је јужно од Бугарске припадне Русији, а Србија и све што је западно од Србије припадне Аустрији.

Овакав стратешки план изазива серију сукоба, који су познати као руско турски ратови и након шест гонина Русија и Турска потписују мир познат као КУЧУККАЈНАРЏИЈСКИ МИР. Овим миром Русија добија Крим и остварује утицај на Влашку и Молдавију и оно што је духовно најважније добија статус заштитнице  хришћанства у Османлијском царству.

Иако постоје опречна мишљења око помоћи Русије, коју је пружила Србији, треба бити објективан и свестан ситуације. Наиме, за време Првог српског устанка, Србија на челу тад са Карађорђем затражила је помоћ Русије у свом ослобађању од Турака.Тачније, Карађорђе је затражио да руске трупе се уведу на подручије Београдског пашалука. У том периоду Русија је и сама била у сложеној политичкој ситуацији  и у рату исто са Османлијама,као и са Наполеоном и није могла да изађе у сусрет Карађорђевим захтевима.Сходно томе, Император Александар послао је Србима у помоћ одред од хиљаду војника,али је обећао и дипломатску и финансијску помоћ. Сам устанак је угушен, а према миру, који је склопљен у Букурешту 1812.године између Русије и Турске, Србија добија право на аутономију.

Надаље, како су трајали сукоби Русије и Турске, Русија је у свим могућим преговорима захтевала да Србија добије независност.На крају руско турског рата, Србија заиста добија независност и проширење територије.

Наравно, Србија није само чекала на то, већ је пре краја рата на челу са Миланом Обреновићем почела да се окреће Аустроугарској.Наиме, након рата, који је био неуспешан,а реч је о српско турском рату, који се десио 1876. Србија се укључује у руско турски рат, који се завршио победом Русије против Турске и потписивањем Сан-Стефанског мира 1878. Србија је овим склопљеним миром била разочарана, јер уместо очекиваних и освојених подручја на истоку и југу Русија их даје Бугарској. Тад се Србија окреће Аустроугарској.Ипак, сарадња Србије и Аустроугарске није дуго трајала, долази до царинског рата између ове две земље, а тад 1903.године на престо долази Петар I Карађорђевић и са Русијом потписује нове трговинске уговоре.Колико су бракови политички потези говори и податак да је краљ Петар своју ћерку Јелену дао Ивану Константиновичу из дома Романових.

Никако се не сме заборавити име славног јунака, који је послужио као инспирација Лаву Толстоју . Реч је о Николају Николајевичу Рајевском, који је многима познат као лик из романа“ Ана Карењина“ ,а реч је о лику грофа Вронском. Рајевски био је руски пуковник и српски добровољац. Учествовао је у србско турском рату и код места Адровац је погинуо. На том месту подигнута је црква.Постоји легенда према којој је пуковник Рајевски непосредно пред погибију рекао да ако погине срце му сахране у Србији. И како је погинуо, последње речи су се испоштовале. Срце овог јунака сахрањено је у порти манастира Св.Романа.

Атентатом на наследника аустроугарског престола Франца Фернинанда од стране Србина Гаврила Принципа, који се десио у Сарајеву 28.јуна 1914.године Аустроугарска објављује Србији рат. Постоји мишљење да тад Русија улази у рат баш због Србије.Русија је заправо имала улогу „ мировне мисије“ јер је прво предложила да дође до састанка, односно, да се одржи конференција и да се нађе решење, како до конфликта не би дошло. Како то није било могуће, Русија проглашава мобилизацију. У току рата, без обзира колико је и самој Русији било тешко, она своју Србију није оставила.Русија је непрекидно помагала Србији тако што је слала муницију и потребно оружје, санитетски материјал, храну, довровољце.

Јако је важно нагласити да је реч о периоду када се на челу Русије налази Николај II Романов. Данас већ Свети цар Николај био је велики пријатељ Србије и Срба.Он је инсистирао на стварању уједињене србске државе. Због те велике љубави према Србији није био у најбољим односима са Аустријом и Немачком. Колико је честити Николај волео Србију говоре нам речи које је у пролеће 1915.године у његово име пренео министар иностраних послова Сергеј Сазонов:

 

« Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије , али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа. Заслуге Србије биће стоструко награђене.После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас. Да  ли је ико икад сумњао да Босна и Херцеговина нису србске земље?  Зато се рат не може свршити , а да оне не образују целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно са њом, зато ће се и она, кад се рат сврши, са Србијом ујединити се у нераздвојену целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи у Далмацији, са старим Сплитом. «

 

Такође, не треба заборавити да је руски цар Свети Николај заслужан за преживљавање српске војске током њеног повлачења ка Грчкој. Изнурени, измучени, гладни, промрзли стизали су српски војници на јадранску обалу,а за то време француска штампа објављује како нема сврхе помагати и превозити оне који су практично мртви. Колико је то увредило руског цара говори податак да је поставио Француској ултиматум да се српској војсци мора помоћи иначе ће да иступи из рата и потписаће мир са Немачком.

У прилог томе говоре и следеће рећи Светог цара Николаја :

« Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Атлантом и склапа сепаратни мир са Немачком.«

На велику жалост руског и српског народа, 07.новембра 1917.године почела је Октобарска револуција, која је довела до краја руске империје и изласка Русије из рата. Уследио је крвави грађански рат и интервенције запада.Цела породица Романових стрељана је 17.јула 1918.

Такође, имамо обавезу да сачувамо од заборава и чињеницу да док су се српска војска и народ борили и бранили своју отаџбину од аустроугарских и немачких напада, 1914.године руски свештеник, потрешен страдањем братског народа, баћушка Образцов написао је песму „ Родна Србијо .“

 

 

                   РОДНА СРБИЈО, СЕСТРО РУСИЈЕ ВЕЛИКЕ КАКАВ ТЕШКИ КРСТ НОСИШ ТИ НА СЕБИ !

 

                  ПОД УДАРОМ ХОРДЕ НЕМИЛОСРДНЕ И ДИВЉЕ ТИ СИ ИСКРВАРИЛА У МУЧНОЈ БОРБИ…

 

                       РОЂЕНА СРБИЈО, МИ СА ТОБОМ СТРАДАМО

 

                     ЉУБЉЕНА СЕСТРО, МИ ВЕРУЈЕМО КАО И ТИ, И МОЛИМО СЕ СА ТОБОМ, И ТВРДО ВЕРУЈЕМО, ДА БОГ ЋЕ НАМ ПОМОЋИ.

 

                                                        ХРАБРИ СЕ И ТРПИ!

 

БОГ ЈЕ У ПРАВДИ,А НЕ У СИЛИ, И ПРАВДУ СВЕТУ ОПЕТ ЋЕ ПОКАЗАТИ БОЖАНСТВО :

ХРИСТОС БЕШЕ НА КРСТУ, ПОСТРАДАО И БИО У ГРОБУ, АЛИ ТАМО ЈЕ И ПОКАЗАО ОН ПРАВДЕ ТРИЈУМФ!

 

Након Октобарске револуције, Србија постаје дом за преко 100 000 Руса.

Током тог крвавог грађанског рата Русију је напустило између  два и десет  милиона грађана.

Историчар руске емиграције Владимир Албинавич Мајевски записао је :

„ Руси су тад ушли у српску земљу неоптерећени квотама, визама, разноразним ограничењима, пасошима и сл. Братска земља привила је Русе уз себе. То треба запамтити и сећати се са захвалношћу.“

Важно је нагласити да је сам крем руске интелигенције тада дошао у Србију.

Међу знаменитим Русима био је ту генерал царске војске Петар Врангел, који је свој нови дом пронашао у Сремским Карловцима, председник државне Думе Михаил  Владимирович Родзјанка, целокупни Синод руске православне цркве ма челу са митрополитом Антонијем, чувени архитекта Николај Красов, као и велики број лекара, научника, инжењера, уметника,официра.

Овај несрећни догађај за Русе и Србије је ипак Србији донео развој на свим интелектуалним нивоима.

Да не би дошло до забуне, у Русији је и тад,као и сад живео велики број људи различитих националности, којима је бити Рус била заједничка именица.

Сходно томе, у Србији су се тад из Русије и нашли руси пореклом јермени, белоруси, украјинци,грузијци.

У управо јерменској емигрансткој породици, која је дошла у Србију рађа се , слободно се може рећи наш велики композитор, уредник Радио телевизије Београд, професор на Факултету драмских уметности  Баронијан Варткес. Славни Баронијан је написао најпознатију мелодију за текст песме, коју је Доситеј Обрадовић написао још 1804.године.

Востани Сербије

Востани Сербије! Востани царице!
И дај чедом твојим видет твоје лице.
Обрати серца их и очеса на се,
И дај њима чути слатке твоје гласе.

Востани Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Ти воздигни твоју царску главу горе,
Да те опет позна и земља и море.
Покажи Европи твоје красно лице,
Светло и весело, како вид Данице.

Востани Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Теби сад помаже и небесна воља
И сад ти се показује и судбина боља.
Сви ближњи твоји теби добра желе
И даљни се народи твом добру веселе.

Востани Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

.

 

 

 

 

 

Поменуто је да је уточиште у Србији пронашао Синод руске православне цркве.Како је православље било гоњено и осуђивано, а како православни Руси нису могли да имају комуникацију са својом централом настаје Руска загранична црква, са основном идејом окупљања и уједињења растурених делова Руске цркве. Сам настанак се везује за 1921.годину.

Колики је утицај у том периоду руских православних монаха може се видети и на примеру сад већ и званично признатог као Свети Јован Шангајски.

Елем, Јован Максимович, рођен у Русији у племићкој српској породици, која је у 18.веку избегла у Русију.По избијању грађанског рата у Русији долазе у Србију.1925.године одлази у Миљков манастир где прима монашки подстриг и од тада постаје познати светски мисионар православља.

Такође, 1926.године у Миљков манастир долазе руски монаси на челу са јеромонахом Амвросијем Кургановим.

Наравно, Свети Јован Шангајски и схијеромонах Амвросије су сами примери утицаја руског монаштва у Србији тог периода. 

Дакле, као што се може видети из до сада написаног, Октобарском револуцијом Русија свој карактер из корена. Долази до захлађивања односа између Србије и Русије.Ипак, ни то не траје дуго. Тачније, Србија признаје новонасталу Русију непосредно пред нацистичку опаност 1940.

СССР даје подршку Комунистичкој партији Југославије и односи два народа постају снажнији победом партизана над фашистима.

Колики је утицај Русије на Србију кроз касније периоде до данас и колика је повезаност ова два народа видимо кроз свакодневницу.

Циљ овог Програма јесте да се објасни, колико је могуће, природну везу између Русије и Србије, а и свима нама да постави питање ко смо заправо. Одговор је јасан. У венама Срба тече руска крв, а у венама Руса тече српска крв. Срби и Руси су један народ, једна душа, словенска крв.

 

Програмски циљеви

 

ОСНОВНИ ПРОГРАМСКИ ЦИЉЕВИ

 

Вукови се залажу за пуну примену Устава Републике Србије и законом загарантованих права националних мањина, а реч је о :

  • Право на очување посебности

Избор и коришћење личног имена, као право личног идентитета

Право на употребу матерњег језика-без било какве бојазности, своје писмо и свој језик имају право да користе како приватно, тако и јавно

Право на службену употребу језика и писма- нарочито је важно на територији на којој традиционално живи народ националне мањине, имају право да њихов језик и њихово писмо буде у равноправној службеној употреби

Право на неговање културе и традиције- култура и традиција је основа постојања свих и та различитост треба да буде основа која ће у својој централној бити имати управо човека.

Кроз само изражавање, кроз неговање, чување и очување, кроз развијање, кроз преношење и јавно испољавање националне, етичке, културне, верске, језичке посебности постиже се неотуђиво индивидуално и колективно право сваког човека, сваког грађанина, сваког представника националне мањине.

Да би се идентитети очували, да би се развијали, по Уставу Републике Србије и њеним законима постоји право и дата је могућност оснивања културних, уметничких, научних установа, друштава, удружења у свим областима.

Такође, постоји Уставом и законима загарантовано право да су установе и  удружења која се са горе наведеним циљем формирају буду стамостална, а њихово финансирање може бити и уз помоћ фондова и буџета Републике Србије.

  • Школовање на матерњем језику
  • Употреба националних симбола
  • Јавно обавештавање на језицима националних мањина

Тиме се нуди могућност да дође до оснивања сопствених средстава јавног информисања

Право на запошљавање поготово у јавним службама, органима државне власти и локалне самоуправе и то да им заступљеност буде у зависности од територијалне заступљености националне мањине

Вукови ће поштовати Устав Републике Србије и све Законе Републике Србије радити и активно доприносити и у спровођењу истих нарочито по питању остваривању колективних права руске националне мањине и оних који су представници руске мањине,а по пореклу и идентитету су Руси одређеног порекла.

Вукови ће се трудити да подршка коју пружају ка оснивању просветних и културних организација и удружења руске националне мањине буде што конкретнија.

Вукови ће активно учествовати у остваривању права руске националне мањине у смислу популаризације духа заједништва, толеранције, поштовања, разумевања, сарадње између свих

Вукови подржавају право руске националне мањине загарантовано законом о националнм мањинама ка слободи заснивања и одржавања мирољубивих односа унутар Републике Србије и ван њених граница са лицима која законито бораве у другим државама, посебно са онима са којима имају заједнички етнички, културни, језички и верски идентитет или заједничко културно наслеђе.

Вукови ће активно доприносити у доношењу мера, онолико колико је могуће, за унапређење пуне и ефективне равноправности између припадника  руске националне мањине и оних који чине већинско становништво, у свим областима економског, социјалног, културолошког живота.

 

 

         

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

                СТРАТЕШКИ ПРОГРАМСКИ ЦИЉЕВИ

 

Стратешки програмски циљеви постоје како би се основни програмски циљеви остварили и како би се суживот представника руске националне мањине учинио квалитетнијим и бољим.

Стратешки програмски циљеви нису новина и нису циљеви које је потребно смишљати, већ су сам Аманет дат у Завештању Стефана Немање.

 

  1. Завештање земље

 

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.

Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале.

Србијом и сад проходе народи с једнога краја свијета на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале ријеке. Иза њих су остајали само трагови разарања.

Рађали су се на једном крају свијета, а умирали на другом крају свијета. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гдје су дањивали. Никада нису зимовали гдје су љетовали.

Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка.

Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сијати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати.

Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.

Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.

Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.

Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино.

Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.

Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.

 

Нашу земљу нисмо наследили од предака – позајмили смо је од потомака.

 

Већ је речено да су Срби и Руси један народ. Сходно томе, важно је да би се сачувао идентитет оба народа, да се не забораве заједнички корени што боља сарадња између Републике Србије и Руске Федерације.

Ми, гласници Вукова, ћемо се трудити да ако постоје срушени мостови у било којој области, они буду ревитализовани. Територијална раздвојеност не сме бити ограничење у блиским односима словенске браће.

Вукови ће се залагати за  међународно повезивање округа Србије са Губернијама (областима) у Руској Федерацији и братимљене градова.  Желимо придруживање страначким асоциацијама из Русије, Белорусије, Јерменије, Грузије и Казахстана и њиховим партнерским организацијама у складу поштовања Устава и закона Републике Србије.

Вукови  ће се залагати и за сваки вид повезивања руског и србског народа на свим просторима на којима ова два народа живе, било као већински народ или мањинске заједнице.

 

Србија мора да оствари помак достојан њене величине, снаге и талента њеног народа, богатства културе и заједништва, које одражавају једну и јединствену, недељиву српску нацију, целовиту Републику Србију са својим покрајинама Косовом и Метохијом и Војводином.

Најбољи пример за нас треба да буде Руска Федерација, највећа држава на свету, која је састављена од 85 федералних јединица од којих су 22 републике које имају право на свој службени језик, писмо и вероисповест.

 

Водећи се чињеницом да је основа сваког друштва ћелија , а да скуп ћелија гради ткиво, верујемо да би се Србија учинила јаком и снажном тако што би се територијално поделила у регионе. Јаки региони би ојачали саму Србију.

За Вукове је Косово и Метохија неотуђиви део и представља саму срж српске колевке. Такође, на Косову и Метохији се налази и део територије које по Указу Кнеза Лазара припадају Русима.

 

  1. Завештање крви

 

И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ.

Крв је вјечна.

Крв новорођеног дјетета стара је хиљаде година. Дјетешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још прије хиљаде година.

Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека.

И моја крв, чедо моје мило, тече у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и вријеме не тјелесним и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у твојој дјеци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке вијекове и далека времена.

Чедо моје мило, као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек.

шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.

Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. И зато дође вријеме кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или српске или угарске, или грчке или аварске. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио.

Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама.

Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших.

Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска.

Миром на рат идите и ратом мир чините.

Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните.

 

Крв је вечна и она никад не пропада, а пулс никад не лаже.

Вукови се јасно и недвосмислено залажу за што ближу сарадњу и удруживање правоверних, православних земаља и приступању Евроазијском савезу.

Вукови ће посебну пажњу посветити решавању демографске катастрофе у којој се Република Србија налази. То је могуће само стимулисањем рађања троје и више деце у оквиру породице, кроз финансијску помоћ трудницама, породиљама и  предност при запошљавању и бенефицијама везаних за рад и радни однос мајкама са троје и више деце по «Путиновом методу»

.За Вукове, највиши степен каријере једне жене је управо каријера у којој је она Мајка.

Вукови се најоштрије противе абортусу, осим ако није  медицински индикован. За Вукове, абортус представља најсвирепије убиство, јер је то убиство нејаког и недужног. 

Вукови ће посебну пажњу посветити очувању породице, јер је здрава породица предуслов здраве земље.

Сходно томе, Вукови ће активно учествовати и бити на располагању потомцима руских јунака,који су своје уточиште нашли у Србији.

 Један од највећих проблема руске националне мањине у Србији јесте остваривање основних грађанских права.

У Србији живе Руси и Рускиње, који су са србским држављанима у брачној заједници, имају децу и у процесу добијања српског држављанства су преко 8 година. Вукови ће се залагати да се руским држављанима који су у браку са српским држављанином дуже од годину дана, по скраћеном поступку омогући добијање држављанства и на тај начин омогући да равноправно постану грађани Републике Србије .

 

Грађани Америке, Канаде, ЕУ уз пасош имају право боравка 3 месеца у Републици Србији, док је грађанима Русије омогућено да у Србији могу боравити само месец дана, што представља проблем .Вукови ће се залагати да се и руским држављанима, као и свим осталим, уз валидне исправе (пасош) омогући боравак у Републици Србији 3 месеца.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  1. Завештање гробова и костију

 

 

Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.

Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.

А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.

Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.

Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.

Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.

Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.

Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.

Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.

 

Вукови се залажу за очување свих манастира, цркава, гробова, свих места где леже кости оних који су овој земљи дали допринос,као и њихово чување и одржавање.

Вукови нису заборавили и не желе да забораве неправду учињену арамејском народу и захтеваће да се ти проблеми реше.

Вукови ће се трудити да се порушена арамејска црква поново сагради .То је елементарно право свих, које је предвиђено и загарантовано Уставом и законима Републике Србије.

Храм Свете Тројице, руска православна црква подигнута у Београду 1924.године.У њене темеље је положен грумен земље из Русије.

Црква Свете Тројице у Адровцу, као успомена на пуковника Рајевског.

Спомен костурница Чачалица у Пожаревцу, место где почивају остаци 441 војника Црвене армије

Руско Некропоље у Београду је место где се налазе ткз руске парцеле на којима су сахрањени емигранти Октобарске револуције. Укупно има 775 гробних места на којима су посмртни остаци преко 3000 људи. Такође, на овим парцелама су и посмртни остаци руских војника погинулих током Првог светског рата. У њихову част подигнути су споменик « Руске славе « и Иверска капела.

Ово су сами неки од примера. Споменика, гробља је у Србији пуно. Задатак Вукова је да будним оком прати, чува и отргне од могућег заборава.

 

 

 

 

 

 

 

 

  1. Завештање неба и звезда

 

Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ.

Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати.

Има нешто што се на земљи никако не може.

Али сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи.

Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича.

Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви.

Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац.

И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ.

То су људи који знају да отварају небо.

Горе је, чедо моје, све што овдје немамо. Горе је све што чекамо.

И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом. Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу.

Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.

Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ.

Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.

А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда.

Више их је тамо него на земљи.

Више их је у земљи него на земљи.

Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу.

Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.

 

Слободно небо је небо безбедно за лет. То је небо, које даје слободу.

Развој унутрашње и спољне безбедности, ефективна и транспарентна полиција, снажне Оружане Снаге, повећање престижа службе у војсци, враћање обавезног служења војног рока.

Вукови сматрају да Војска Србије треба да буде преименована у Српску Војску. Треба обновити традицију јавних радова које организује и изводи војска, као начин да се помогне изградња земље сопственим снагама и ресурсима. Неопходно је да се законски регулише одредба да се ниједан војно способан мушкарац не може запослити у државну службу уколико није одслужио војни рок. Приоритет нам је и развијање сопствене производње наоружања и опреме кроз обнову и повећање капацитета домаћих војно-техничких института и наменске индустрије. Потребна нам је и војно-техничка сарадња, као и набавка новог наоружања од Руске Федерације.

 Вукови ће инсистирати да се регулишу стамбена питања свих припадника безбедносних служби у Србији, јер сматрамо да би тиме постигли подизање морала наших безбедносних снага.

Борићемо се за законско дефинисање статуса и права свих ратних војних ветерана, инвалида и породица погинулих – учесника у ратовима од 1991-1999.

 Вукови ће се залагати за најужи војни савез са Оружаним снагама Руске Федерације, како у техничком тако и у практичном смислу.

 

Вукови сматрају да је потребно извршити хитну реорганизацију безбедносних служби у Србији (војска, полиција, службе безбедности – БИА, ВБА и ВОА) као и свих специјалних јединица које учествују у службама безбедности.

Потребно је, такође, спровести систематизацију радних места и испитати имовинско стање високих официра безбедности.

 Неопходно је побољшати матерјално стање припадника службе безбедности у смислу: олакшице при узимању стамбених кредита, или им пак доделити станове на одређени период уз могућност отплате.

Вукови сматрају да је неопходно хитно и недвосмислено објединити све специјалне јединице под једну команду.

Свим службама безбедности  би требало  појачати овлашћења, али уз  претходно извршен правилан одабир кадра.

Такође, на чело командних структура морају бити постављени искусни и поштени команданти.

Обавеза је да се  ради на приближавању односа и побољшања координације између свих припадницика служби безбедности (војних и полицијских).

Под хитно треба спровести јавне набавке за занављање опреме и униформи снага безбедности. Одлуку о примени опреме искључиво морају донети припадници који су исту тестирали.

Припадници служби безбедности не смеју и не могу бити припадници ни једне политичке партије или организације.

Свим припадницима служби безбедности мора бити обезбеђена слобода верског изражавања.

Обука припадника служби безбедности мора бити плански осмишљена и спровођена до најситнијих детаља.

Сва техника припадника служби државне безбедности мора бити контролисана на шест месеци (исправност и борбена готовост).

У свим структурама безбедносних служби морају радити одабрани професионалци  чију ће борбену готовост контролисати професионални кадар.

На чело министарстава служби безбедности може се налазити само лице које је уско повезано са структуром безбедности.

Под хитно забранити увид и приступ страних безбедносних организација  у систем безбедносних служби Републике Србије.

Припадници службе безбедности морају бити егзистенцијално збринути.

Припадници службе безбедности морају најавити сваки излазак ван граница земље као и сваки контакт са лицима која нису држављани Републике Србије. У случајевима када изађу ван граница земље морају самоиницијативно прикупљати све безбедносне информације битне за Републику Србију.

Обавезно изменити и прилагодити савременом ратовању уџбенике који се користе за обуку

Изменити и прилагодити правило службе, припадницима службе безбедности обезбедити бесплатни јавни превоз као и бесплатно лечење.

Супружници припадника служби безбедности морају имати приоритет у запошљавању у структурама безбедности.

Под хитно урадити реорганизацију војног здравства. У војним здравственим установама забранити лечење цивилних структура осим најужих чланова породица служби безбедности.

Под хитно изменити правило о унапређењу припадника служби безбедности (напредновање се стиче на основу година стажа, а не на основу упражњеног формацијског места).

Донети ново правило о кодексу понашања припадника служби безбедности, као и о ношењу униформи (свако службено лице које обавља дужност у униформи дужно је да на посао долази и одлази у униформи, обучен у складу са правилом службе).

Дужност сваког припадника службе безбедности је да ради на приближавању односа грађана и безбедносних служби.

Дужност сваког припадника службе безбедности је да ради на подизању угледа служби безбедности.

Овлашћења овлашћених службених лица морају бити јасна, прецизна, децидна и сажета (одређена условима за примену овлашћења).

Овлашћена службена лица могу бити само припадници полиције и војне полиције.

Приватне компаније за обезбеђења морају у потпуности  бити прилагођена и контролисана од стране државних служби безбедности.

Послове приватних обезбеђења не могу обављати стране компаније под било којим условима.

Запослени у компанијама за приватна обезбеђења морају проћи потпуну безбедносну проверу, коју би на основу захтева компаније спроводиле државне безбедносне службе.

Радници у компанијама за приватна обезбеђења не смеју носити нити поседовати наоружање.

Радници у компанијама за приватна обезбеђења треба да имају искључиво пет овлашћења са децидно разрађеним условима за примену истих, и то: упозорење, употреба гумене палице, употреба физичке снаге, задржавање и везивање.

Радници у компанијама за приватна обезбеђења морају у склопу својих пословних активности прикупљати безбедносно битне информације и благовремено их достављати државним службама безбедности.

Сви припадници безбедности морају свакодневно и самоиницијативно радити на развоју физичких способности, као и стицању и усавршавању нових знања и вештина.

Сви припадници служби безбедности који изразе жељу за дошколовавањем у сфери безбедности, држава им мора обезбедити дошколовавање.

Припадници страних безбедносних служби не могу обављати никакве безбедносне делатности у нашој земљи, па тако амбасаде, као и амбасадоре, могу обезбеђивати само припадници србских служби безбедности.

Команданти јединица морају једном месечно достављати извештај о стању безбедности у земљи Народној скупштини Републике Србије.

Цивилна лица, осим председника Републике Србије, немају право увида у стање опреме, оружја, обучености и борбеној готовости служби безбедности.

Само председник државе може и има право дати мобилизацијску узбуну безбедносним службама Републике Србије.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  1. Завештање језика

 

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

 

Вукови се залажу  за промовисање и проучавање најсветлијих историјских тековина руског и српског народа као братских народа, нераскидиво повезаних и генетски и историјски и животом на просторима оба народа.

 Залагаћемо се за враћање и популаризацију руског језика у основне и средње школе, популаризацију руског језика и књижевности на факултетима широм Србије.

Држављани Русије који су у процесу интеграције у Републици Србији имају велики проблем јер им се не признају дипломе о завршеном образовању. Органи Републике Србије не признају чак ни дипломе основног образовања издате од школских установа Руске Федерације, а на процесе нострификације се чека веома дуго и сама нострификација је веома скупа. Вукови ће се залагати за нострификацију диплома по скраћеном поступку, за све припаднике руске националне мањине.

 

 

 

 

 

  1. Завештање цркава

Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју дјецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство.

Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће је кроз вјекове походити. Тако се ствара држава.

Кућа је оно што остаје послије човјека.

Црква је оно што остаје послије владара.

Кућа остаје дјеци, црква народу.

А црква је чедо моје, велика корабља, лађа која плови према дубоким и далеким нама незнаним временима и људима. У који год вијек доплови, довешће и нас и показати нас нашим још нерођеним потомцима.

Сретан сам и миран, чедо моје што је сада моја Студеница, запловила према вјековима.

У општем потопу времена само су такве корабље, попут Нојеве лађе, кадре да нас спасе највећег од свих понора, од заборава. А ми ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве, бити у њима времепловци на тим великим корабљама.

Аз Немања син Завиде и аз Стефан жупан вељи и аз Симеон монах плачем и жалим за оним дивним људима чији смо потомци а који нису могли на својим трошним грађевинама допловити до наших дана. Њихове колибе и бајте биле су трошније од њих самих и нису их могле донијети до наших дана. Њихове дивовске ликове назиремо само кроз нејасне обрисе приче и пјесме.

А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима времена. Све сам камен и мрамор, најтврђе што постоји на свијету. Узидали смо себе у своје цркве, исписали своју вјеру и живописали своје ликове у њима.

Наши далеки потомци препознаће нас у Студеници Знаће ко смо и какви смо. И, чедо моје, биће поносни што нас имају, поуздано знам да хоће. Поносиће се што су племе немањићко.

Чедо моје, кад сам наумио да градим Студеницу, имао си само осам љета. Питао сам протомајстора колико му је потребно љета да сагради цркву.

– Седам – одговорио је кратко.

– Много је, протомајсторе!

– Ако ти је градим најмање седам љета, трајаће ти најмање седам вјекова.

– А за колико је, протомајсторе, људи могу разрушити?

– Људи за седам дана, вријеме за седам вјекова, велики жупане. Али ни послије седам дана, ни послије седам вјекова Студеница ти неће нестати јер ћу је градити тако да буде величанствена и прелијепа. Нагледао сам се, велики жупане, много љепших и величанственијих рушевина него што су грађевине које су тек завршене.

Ето, чедо моје, градите за данас, градите за сутра, али градите и за вјекове. Кад се гради за народ, онда то што се гради мора бити трајно и јако као сам народ.

На територији Србије налази се велики број цркава и манастира. Утицај српских и руских монаха и свештеника се преплиће, односно, надограђује.

Велики је број и манастиришта.

Вукови ће се трудити да се манастиришта обнове,а посебно манастириште на коме је некад био манастир у коме је била монахиња Анастасија, у свету позната као мајка Светог Саве.

 

 

 

 

 

 

  1. Завештање државе

 

Држава и народ нису исто.

Народ је старији од државе. Он је старији од свега.

Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње.

Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.

А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.

Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама.

Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама.

Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута.

Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих.

Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила.

А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство.

А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства.

У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама.

Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици.

Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само дјетиња главица.

Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК!

Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА!

Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!

РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!

 

Ко  што је већ речено,а и више пута поновљено,Основни циљ Вукова је окупљање чланова и симпатизера руске националне мањине у Републици Србији у спровођењу и подржавању тежњи друштвеног самоорганизовања и оснивања институција и удружења којим је заједнички циљ очување националног идентитета. Програм Вукова подразумева учествовање припадника руске националне мањине у политичком животу државе Србије, која је слободна, независна, економски развијена, богата и способна да својим грађанима руске националности омогући живот поштујући владавину права, слободу избора, право на рад, школовање, здравствену заштиту, пензију, просперитетност највишег нивоа и активно учествовање руске националне мањине у културном, образовном и верском животу Републике Србије.

 

 

У центру наше пажње је човек! Брз опоравак економије ће бити наше највеће достигнуће. То ће бити могуће једино заједничким радом, великим одрицањима и упорношћу, гледањем ка истом циљу  и талентом и стимулацијом радника, инжењера, сељака, привредика – свих оних који искрено обављају свој посао.

  Реално, Србија такве има.Сви подједнако схватамо шта не би требало да буде наша земља. Не сме бити слаба, технолошки заостала, не би требало да пати од тираније званичника и корупције, Србија не би смела да буде у изолацији. Не можемо толерисати зависност економије од сирове ситуације, опасан ниво социјалне зависности, са осећајем неправде који се код људи јавља при обраћању државним институцијама, судовима или органима за спровођење закона, препрекама за иницијативама у приватном бизнису, државној служби и јавним органима. Ми треба да превазиђемо ове проблеме. Социјална заштита угрожених група становништва мора да буде посебна обавеза надлежних државних институција. Последицама економске кризе и сиромаштву највише су изложена мање образована лица, незапослени и издржаване особе, старија лица, становници у руралним срединама, особе са инвалидитетом, избеглице и расељена лица. Поред директних издвајања за бригу о овој друштвеној групи, држава треба да пронађе могућност за њихово пословно ангажовање и, кроз одређене олакшице, мотивише послодавце да социјално угроженим лицима понуде одговарајући посао. Модернизација економије и образовног система техничким алатом индустрије, побољшање инвестиционе климе, стварање инфраструктуре за иновације, побољшање перформанси и безбедности на раду у циљу обезбеђивања већих прихода грађана и буџета на свим нивоима. Залагаћемо се за смањење учешћа јавне потрошње у бруто друштвеном производу и смањењу задуживања државе. Финансијска дисциплина  и одговорност државних службеника су услови за дисциплину на свим нивоима. Залагаћемо се за ревизију и раскидање штетног Споразума о стабилицазији и прикључивању са ЕУ као и све за Србију штетне споразуме са ММФ-ом. Морају се обуставити државне субвенције страним инвеститорима, залагаћемо се да се та средства преусмере на домаћа предузећа и предузетнике. Економска политика Србије не треба да буде политика «задуживања и штедње»,  већ политика пороизводње, развоја и запошљавања. Све важне инфраструктурне инвестиције у Републици Србији треба да изводи српска грађевинска оператива. Борићемо се против продаје српске земље,против давања српске земље, обрадивог земљишта и природних богатстава Србије (извори пијаће воде, руда). Предузетници су носиоци привредног развоја и гарант економске и сваке друге стабилности једног друштва и државе. Желимо да охрабримо предузетнички дух, и зато ћемо се борити за такав порески систем, и такав пословни амбијент у држави, у коме ће сваки појединац бити у прилици да од своје уштеђевине покрене породични посао или отвори занатску радњу. Верујемо да у таквом приступу лежи шанса за оздрављење националне економије.

 

Обиље незагађених обрадивих површина и традиција нашег села чине пољопривреду најзначајнијим чиниоцем привредног опоравка. Зато је један од основих циљева Вукова  опоравак села, као основе државе.

Србија је природно богата земља.Србији политика увоза ради обезбеђивања основних намирница није потребна.У случају да Србија баш и има потребу за нечим,а то се не може из објективних разлога у њој произвести увек има отворену могућност увоза из братских земаља,које чине Евроазијски савез.Србији је неопходан опоравак. Сасвим је сигурно да Србија има могућност да за своје потребе произведе оно што јој је и потребно, а сав вишак,може бити усмерен ка извозу.

Српски сељак је вредан и поштен,али је обезвређен. Њему се достојанство мора вратити.

Српски сељак уме, није му потребно говорити како, да посади, посеје, засеје, обради, да ухрани, утови. Ми га не смемо вређати тиме што ће туђе месо бити квалитетније од оног које ја српској земљи се одхранило за потребе управо тог старог српског народа. 

 Залажемо се да најмање 10% укупног буџета буде усмерено ка пољопривреди и аграру.

 Борићемо се за остваривање услова за опстанак домаћинстава на селу, са посебним освртом на очување села и тесну сарадњу и повезивање са Руском Федерацијом као стратешким партнером и тржиштем за пласман свих производа произведених и прерађених у Републици Србији. Радићемо на стварању услова да млади остају на селу.

Српски сељак уме да произведе и воће и поврће и живину и свињу и теле и јаре на прави, стари, добри традиционални начин. Није нама потребна напредна технологија у виду генетских модификација.

Вукови ће се залагати за отварање банке домаћег семена.

Залагаћемо се и борити против генетских модификација у смислу гмо хране и спровођења Кодекса алиментаријуса.

Вукови ће се свом снагом залагати за обнављање пољопривредно-индустријских комбината, задруга и фабрика пољопривредне механизације.

 Србија мора улагати у развој породичних газдинстава и малих и средњих породичних предузећа.

ССП морамо укинути и тако онемогућити странце да после 01. септембра 2017. године могу постати власници српског обрадивог земљишта, породице које желе да се врате на село и баве пољопривредом морају бити под посебном бригом и заштитом државе – таквим породицама обезбедити државне подстицаје и пореске олакшице.

 Пољопривредни производи из Србије могу да се пласирају на више страних тржишта, посебно на тржиште Русије, али да би се обим производње повећао држава треба да обезбеди повољне услове за обнову пољопривредне механизације, гарантовани откуп пољопривредних производа, примену најсавременијих агротехничких мера, наводњавање и прераду пољопривредних производа. Пољопривредна делатност је корисна због тога што подстиче и развој прерађивачке индустрије, трговине и туризма.

Залагаћемо се за потписивање посебног међудржавног уговора између Републике Србије са Руском Федерацијом и Евроазијским савезом о дугорочном извозу српских пољопривредно-прехрамбених производа.

 

Квалитет живота зависи и од здравствене заштите, па ће се Вукови залагати за здравствени систем без рестрикција и за доживотно здравствено осигурање које покрива све здравствене потребе грађана.

Квалитет како државног тако и приватног осигурања мора да гарантује држава Србија.

Као мерило здравствене заштите служиће европски стандарди за број лекара, постеља, опремљености и квалитет услуга. Акценат дати бризи појединаца за сопствено здравље и ту бригу стимулисати код обавезних доприноса.

 Ставићемо нагласак на превентивну медицину и спречавање болести, мора се уложити више у лечење стерилитета, канцерогена и срчана обољења, ојачати фондове за лечење тешко болесне деце и подмладити и стручно усавршавати нови медицински кадар.

 

Посебан акценат ћемо ставити на пораст оболелих од канцера, као и настанак аутоимуних болести.

Верујемо да је на велики број оболелих и на већу стопу смртности утицало и НАТО бомбардовање Србије.

 

Ми смо одговорни према свом народу и мора се захтевати одштета.

 

Залагаћемо се за повећавање обима и садржаја систематских и контролних прегледа у свим узрасним групама како бисмо били у могућности да утичемо на ризике за настанак болести, али и да бисмо поремећаје здравља што раније откривали и лечили, тиме унапређујући и квалитет живота грађана и остварујући истовремено сталне и значајне уштеде у здравственом систему. Посебну бригу посветићемо побољшању услова за лица са посебним потребама и инвалида.

 

Такође, посебну пажњу треба посветити и очувању народне медицине. Српска и руска народна медицина представљају културну баштину наших народа и мора им се посветити пажња.

 

 Посебну пажњу ћемо усмерити на заштити, очувању и унапређењу животне средине, што је наша цивилизацијска и људска обавеза. Индустријски, технолошки, привредни и пољопривредни развој, не сме ићи на штету животне средине.

 Зато у све будуће програме и пројекте морају бити уграђени елаборати о мерама заштите животне средине са предвиђеним средствима за ту намену.

 Организоваћемо посебне масовне волонтерске акције у области екологије, пошумљавања.

 

Залагаћемо се за популаризацију спорта код младих, усмеравању ка спортским садржајима увођењу већег броја часова физичког васпитања и такмичења на свим нивоима.

 Само здрав народ је успешан народ. 

Залагаћемо се да деца у току распуста могу своје слободно време да проведу у природи, тако што ћемо радити на прављењу стратешких планова за кампове у којима би деца изучавала природу и била део већ поменуте.

Неопходно је побољшање услова за оне који се аматерски баве спортовима,  као и разграничењу од професионалаца, обавезну приватизацију државних клубова, који су сад под патронатом политичких партија и финансирају се из државног буџета.

 Држава мора да обезбеди бољим законским решењима унапређење рада спортских организација и објеката. Нашим врхунским спортистима, репрезентативцима,  потребно је омогућити адекватне услове за тренинг, припрему за велика међународна  такмичења, стимулисати их националним признањима, наградама и стипендијама.

Мора се омогућити бесплатно коришћење спортских терена и хала и базена за све оне који желе бесплатно да тренирају и вежбају. У спорту видимо посебно значајну врсту родољубља и представљања нашег народа и државе у свету.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 8. Завештање власти

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема…

У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар.

Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док петога не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.

Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него само пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.

Просјаку се то не дешава.

Ја сам, чедо моје, имао срећу и несрећу да владам Србијом. Највише што сам могао постићи то је да будем велики жупан, мегалоиупанос, а то је често било, у суштини, бити само велики слуга великих царева.

Туђи цареви и краљеви не дадоше нам да оснујемо своје краљевство и царство. Највећа милост царева почињала је и завршавала се тиме да мени, великом жупану, дају да владам овим народом, с којим они сами не могу изићи на крај, јер нас никада не могу ни покорити ни признати нас за себи равне.

Треба им неко ко ће умјесто њих да се бакће са овим пустим и врлетним народом, да им купи војску за ратове, убире порезе и да их као велики непробојни живи зид чува од других народа на границама царства.

Док то чинимо, добри смо, можемо бити и велики жупани. Помислимо ли на себе и своју државу, ето их са великом војском да нас казне и покажу нам ко је господар а ко слуга у нашој рођеној земљи.

А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. Испред своје војске шаљу гласнике да објаве како ће цар срушити великог жупана, а на његово мјесто поставити онога војсковођу српског или кнеза који му највише помогне.

Српски полкови прелазе тада, један по један, на страну цареву, а велики жупан бјежи са мало присталица у најдубље шуме и пећине, или тражи заштиту којег другог цара.

Српског владара не призна нико, ни цар ни краљ, ни папа ни патријарх, ни туђинац ни брат, па ни посљедњи опанчар. У Диоклитији је био баш један убоги опанчар Блаж. Ни тај сиромашни опанчар није ме признавао. Дојадило опанчару шило и опута па се одметне у шуме и на друмове и накупи доста дружине, све истих као он. Наумио Блаж опанчар да се окруни и завлада не само шумом и друмом него и цијелом државом.

Чедо моје, кад то науми опанчар, како неће кнез и војвода. На крају све је остајало како је и било, само је шило остало без опанчара, кнежевине без кнезова, а војске без својих војвода. Бог и сви свеци су ми помагали.

Чедо моје, шта је друго наша историја него непрекидно постављање и свргавање владара, безброј покушаја да се успостави власт и држава.

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема. Друго ми је име Стефан, онај који носи вијенац, Стефанос, овјенчани, а на моју главу није пао ни вијенац ни круна. Сада сам Симеон монах, а од свег имања остало ми ово оронуло тијело, а од власти гола душа. Сад ово тијело предајем земљи по којој је ходило, а душу своју гријешну препуштам теби, чедо моје, да је молитвама својим очистиш од гријехова пред судијом небеским.

 

 

Свако има право да тумачи власт на свој начин. За Вукове власт је велика одговорност и спремност дати својој земљи безусловно све, без да се размишља о оном што се добија. Не сме појединац да добије. Друштво је то које мора бити на добитку. Ми, сви ми смо само они који смо ту да будемо у служби своје земље.

 

Корупција је велики проблем свих земаља и на њеном искорењивању треба радити.

 

 Сузбијање корупције и криминала треба да се изврши кроз стриктну примену закона и бескомпромисно ангажовање надлежних државних институција.

Контрола набавки у јавним предузећима и транспарентност склопљених уговора начин су да се спречи корупција државних службеника.

Подржавамо постојање и рад независних антикорупцијских тела чији је задатак да укажу на злоупотребе јавних ресурса и допринесу сузбијању појаве корупције као једне од највећих претњи друштвеном и економском напретку Србије.

 

Јачање судског система на принципима независности, транспарентности и правичности,  пооштравање казне за кривична дела насилног карактера, пре свега за злочине које су почињени против деце, као и за терористичке акте.

 

 Владавина права подразумева поделу власти на законодавну, извршну и судску. За једнаку примену закона надлежна је независна судска власт. Србија мора да функционише као правна држава, јер ће само на тај начин уживати поверење свих својих грађана и представљати сигурно место за прилив страних улагања и развој домаће привреде.

Борићемо се за заштиту судија и јавних тужилаца од политичких притисака, мора се обезбедити судијским и јавнотужилачким помоћницима предност у избору на правосудне функције. Преиспитаћемо функционисање нових правосудних професија – приватних извршитеља и јавних бележника и борити се за укидање парадржавних регулаторних тела и агенција јер се злоупотребљавају за партијско запошљавање.

Залагаћемо се за доношење  Закона о агентима страног интереса и контроли финансирања НВО из иностранства (свака НВО која се финансира капиталом из иностранства мора у свом називу носити префикс «страни агент» и законски пооштрити санкције свим одговорнима за кршење Устава Републике Србије).

Укинути чиповање свих јавних исправа и личних докумената. 

 

 

Вукови ће се залагати за одржавање међуетничког и међуверског мира, борба против етничког криминала, манифестација ксенофобије и сепаратизма, подршка слободног развоја свих култура и народа Србије, свих традиционалних исповести.

 

Наша борба ће бити усмерена и ка развоју модерног политичког система, који ће дати прилику да свима, укључујући и највише малим друштвеним групама да се чују и укључене у процесе државног и јавног управљања, да буду сигурни да у нашој земљи нема обесправљених и беспомоћних људе.

 

 Слобода и правда мора да буде доступна свима.

 

Само разумна спољна политика спроводи на крају само један циљ – повећање благостања људи и гаранције њихове безбедности.

 Нове могућности за развој, за грађане и предузећа, интеграција међународних пројеката.

Покренути Србију, значи и пробудити Евроазијску идеју. Залажемо се за приступање Србије Евроазијском савезу. Чланство у Евроазијском Савезу представља главни приоритет за будућност Србије..

Русија поприма облике светске силе у економском смислу. И са једне стране имате европске банке, која пљачкају нашу привреду и грађане, а са друге стране имате пројекте гасовода,нафтовода и термоелектрана. Евроазијски савез Русије, Белорусије и Казастана као оснивачима и Јерменијом и Кригистаном, пројекат је конфедеративног савеза држава са јединственим политичким, економским, војним, социјалним и културним простором. То је први Савез у свету по простору више од 20 милиона километара квадратних, са првокласним природним богаствима, и седми по броју ставноника, са више од 180 милиона житеља. Овај Савез има шести бруто друштвени производ у свету од готово 3 трилиона долара. Мора се преиспитати и коректовати политика која је Србију довела у садашњи положај, прекунути погубну политику «Европска унија по сваку цену», ревизија свега погрешног и погубног по српске грађане и друштво, подразумевајући како политичке, тако и економске, финансијске и чиниоце друге врсте.

Вукови се не ограђују од сарадње са Европоском унијом, али та сарадња треба да се гради на равноправним основама, а не као до сада, уцењивачком политиком и ултиматумима од стране ЕУ.

 

 

 

 

  1. Завештање књиге и писма

 

Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.

Изговори, чедо моје, нашу највећу ријеч, изговори СРБ, па ми реци колико ти у ушима траје. Трен. Изговорена ријеч траје док се изговара, па нестаје као дах из груди који ју је произвео.

Само написана ријеч остаје.

Реци АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ, ГЛАГОЛ, и све ће те ријечи одлетјети као птице у јату чим их изговориш. А напиши их на камену, дрвету, на кожи јелењој или на трошноме листу папируса и увијек ћеш их наћи ту гдје си их оставио.

Написана ријеч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вјечно. Кад је за хиљаду година пронађу нијему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, сине мој, видио и чатио књиге староставне, писане прије хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или, су се одавно претвориле у шупље лобање.

Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.

Сада пипамо по мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто о нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа о нама. Као да нас није било. А били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова дјеца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани народи улазе у историју.

Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вијековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова, ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој.

Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје.

Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике.

Глагољати значи пролазити, а писати значи остајати.

Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повијести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом.

Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.

Чедо моје, рука ти је вична и вјешта перу и хартији. Бог те је обдарио и одредио да нас ти први читко запишеш у књиге. Запиши нас у књигу народа на овоме свијету да се заувијек зна да смо били, да јесмо и да ће нас бити.

 

Језик је богатсво сваког народа, његов идентитет и његова лична карта.

Чувањем језика чувамо себе и свој национални идентитет.

Имамо обавезу да заштитимо своје писмо. Ћирилица није ништа друго осим аманета, а аманет се преноси даље.

Треба утицати да називи и који нису на националном језику буду, баш као и у Русији, написани на нашем писму.

 

У свом деловању залагаћемо се за популарисање и  изучавања руског језика у српским школама и обезбеђивање стипендија за најтелентованије ученике за школовање у Русији. Иницираћемо сарадњу између образовних установа из Србије са образовним установама из Русије стипендирање талентованих и најбољих ученика, размену знања и искустава.

 Популарисање и очување руске културе и  очување националног идентитета руске мањине у Србији, биће нам превасходни циљ. Трудићемо се да део богате српске културне баштине представимо у Руској федерацији.

Потрудићемо се да се што више књига са српског преводи на руски језик, као и да се што више књига са руског преводи на србски.

Такође, учествоваћемо активно у промоцијама руских књижевних дела у Србији,као и промоцији српских књига у Русији.

 Залагаћемо се да културни програм из Русије буде више заступљен и пропраћен медијски

Утицаћемо да се на каналима путем телевизије и радија нађе одговарајући број руског садржаја.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  1. Завештање песме и свирке

 

И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.

Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.

Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запјева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово пјевање и свирање увијек ћеш разумјети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике свијета.

Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.

Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.

Чудо је пјесма, сине мој.

У малешној свирали, не већој од дјетињега прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравани и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.

КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то пјесма.

Пјесма је бестјелесна као и душа човјекова. У пјесми душа народна обитава.

Тијело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. Пјесма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.

Све што се обичном ријечју и причом не може исказати, стаје у пјесму и свирку. Зато се пјевање и свирање никада не може ријечима испричати. Пјесму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама пјесма састављена.

Попут прољетног вјетра пјесма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човјекова и народна.

Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.

Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.

Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.

 

Кроз кутурну баштину словенске браће потрудићемо се да што боље представимо словенску душу управо кроз игру и песму.

То је могуће остварити и преко сарадње са удружењима и друштвима руске националне мањине, односно, српско руских друштава.

 

 

 

 

 

  1. Завештање имена српских

 

Чувајте, чедо моје, српска имена. И по њима се наш народ познаје међу другим народима. Имена наших отаца и матера, наше браће и сестара и наша рођена имена, Растко сине, света су колико и ова светачка која сада носимо.

Свештеници туђи, и грчки и латински, радо би нам туђинска имена понадијевали. Радо би нам затријели свако име српско и свако сјеме српско.

А шта би било кад би баш сви Срби себи света имена понадијевали?

Бојим се да онда више не би било Срба. А вјера наша није да уништи Србе, Србију и све што је српско, него да их укријепи. Прелијепа су српска имена.

Узми чедо моје, било какво српско име. Узми, ево, Добрашина. Па шта фали нашему Добрашину? Има у том имену, у Добрашину, много добра и нешто више од добра, јер да није тако, био би просто Добро. Тако и наше име Добрило, не значи само да је добар него и да друге добри и продобрава. Шта би ми, чедо моје без нашег Добре и Добраша, Добрашина и Добреше, Добрице и Добрихне, Добрила и Добромила, Добримира и Добринка, Добрише и Добривоја, Доброја и Доброје, Доброхвала и Доброљуба, Добромира и Доброње, Доброслава и Доброте? Народ који има толико доброте у својим именима може бити само Божији народ. Именима својим они чувају доброту, жуде за њом и проносе је свијетом. Не смијемо им одузимати ту доброту, у душу их дирати. У именима је душа народна.

Не кажем ја, чедо моје, да не ваља и нашем народу давати света имена. Ваља, али не свима и не силом. Полако и помало, као што се квасац и со у хљеб меће да хљеб набуја и буде укуснији. Ни хљеб у којему је превише соли и квасца није за јело.

Ми смо, чедо моје, отпочели велику војну за вјеру и за Србију. А у тој војни ми не смијемо добити вјеру и изгубити Србију.

Боже, шта чинимо? Одузимамо овоме народу његову стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје. Душу му преврћемо. Ево сад почели смо да му имена замјењујемо туђим иако светим именима. Боже, хоће ли ишта остати од овога народа? Хоће ли га бити кад све посвршавамо што смо наумили? Хоћемо ли иза себе оставити само пустош и рушевине? А рушити морамо, рушити и уништавати да бисмо могли стварати. О Боже, дај нам да што више створимо, а да што мање уништимо и срушимо.

Не дирајмо им у имена. Невина су им и прелијепа. Додајмо им покоје свето име и биће доста и Богу и народу. Зашто да им дајемо туђа и невољена имена, за која они не знају ко их је и зашто носио. Не одузимајмо им оно што им је најмилије и најљепше, што им је љубав смишљала и у имена стављала. У тим именима им је тајна живота, љубави и среће. Смислили су најљепша имена на свијету, прелијепа звуком и богата смислом. Било би одвећ тужно кад у овој земљи не би више било Држислава, Војислава и Владимира. Ко би нам државу стварао, државу бранио и државом владао? Шта ћемо добити кад нам просте чобанице и себарке постану Анастазије, Теодоре, Симониде, Веронике и Магдалене или неке друге светице и царице? Хоће ли бити боље од наших Милица, Даница, Цвијета или Танкосава? Колико радовања има у Радојки и Радовану, милине у Милинки и Милуну, славе у Славни и Славољубу, тишине у Тијани и Тихомиру? Бујне ли косе у Косари, миља ли у Миљани и Миљану, мириса у Љубици и Миомиру, душе у Душану и Душици. Златко и Злата златом нас позлаћују, Сребренка нас сребром сребрила. Ко би нас бранио да немамо толико Бранислава. Ко би од нас зло одгонио да нам није Злогоње. Биље не би се звало биљем да није Биљане. За благост не бисмо знали да није Блажа, Благоја и Блаженке. Ко би нам њежност чувао да није Грубе, Грубише и Грубана. Мир нам не би имао ко љубити да нам није Мирољуба и Мирослава. Најљепша пјесмарица могла би се испјевати од наших имена, у ниску би се као бисери могла овако низати наша имена! А шта ми чинимо?

Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи христјани ако мање будемо Срби.

Ја се дивим силној моћи нашега народа да све учини сличним себи, да све посрби. Видиш ли шта се дешава: ми бисмо да похришћанимо Србе, а они посрбе хришћанство. Ни један народ на свијету није само примио и добио хришћанство. Сваки народ и даје нешто хришћанству. И српски народ има шта да даје хришћанству. А кад му даде, хришћанство више не може да му буде туђе, него његово. И што му више даје, и што више од њега кроз своју душу прима, то овај народ све више постаје хришћански. Ја више волим посрбљеног хришћанина него христијанизираног Србина, јер је на свијету много хришћана, а један је Србин. Многи би са истока и са запада да нас кроз хришћанство посвоје и униште, а на нама је, чедо моје, да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У том је смисао наше вјере.

Наша вјера јесте хришћанска, наше хришћанство је православно, а наше православље је српско. Тако је и тако ће се звати. То је моја вјера и моје ВЈЕРУЈУ.

Именом дајемо себи идентитет. Потребно је радити на популаризацији старих, словенских имена, јер и на тај начин чувамо сами себе од заборава

Из свега што је до сада написано у овом Програму, који је само део односа два блиска народа успео да дотакне, извлачи се закључак да Вукови, можда храбри, можда само своји имају вољу,жељу да чистим срцем наставе тамо где су заједнички преци стали, јер то је најмање што дугујемо и Стефану Немањи, Светом Сави, Светом Сергију Радоњешком, Светом кнезу Лазару,Светом цару Николају, честитом пуковнику Рајевском и свима онима који су праву истину увек осећали кроз заједничку и вечну крв.

 

За крај остаје оно што је вечно и што ће бити у срцима свих нас :

 

« ПРЕПОДОБНИ СЕРГИЈЕ, ДАЈ НАМ СНАГЕ ВУЧИЈЕ, ДАЈ НАМ СРЦЕ ЈУНАЧКО У ХРИСТУ БОГУ ИСТРАЈНО.

ДОСТОЈНИ ДА БУДЕМО, ДУШУ СВОЈУ ЧУВАЈМО, ВЕРУ СВОЈУ БРАНИМО, ЉУБАВ ПРАВУ ГРАДИМО.

ОЈ, СРБИЈО, ЧУЈЕШ ЛИ, КАКО ЗОВУ ВУКОВИ, ТВОЈИ ВЕРНИ СИНОВИ, НЕМАЊИЋА ДУХОВИ.

ОЈ, СРБИЈО, МОЛИ СЕ, ЧАСНИМ КРСТОМ ОСЕНИ СЕ, ЗА СПАСЕЊЕ РОДА СВОГ, ДА НАС ЧУВА ГОСПОД БОГ.

ОЈ, РУСИЈО, ЧУЈЕШ ЛИ, КАКО ЗОВУ ВУКОВИ, РАЈЕВСКОГА ПУКОВИ.»

 

У Пожаревцу,                                          Председник оснивачке Скупштине

  1. фебруар 2017. године Марија Цапић

 

                                                                                   _______________________________________

Back to Top